Većina hedž fondova se oslanja na na tržišno-neutralne strategije. Razlika je ta što su kod tržišno-neutralne strategije i kratke i duge pozicije otprilike jednake, sa tim da se rizik pozicija kratkih akcija ublažava kroz pozicije kratkih akcija u sličnim tržišnim sektorima; sa druge strane, strategija dugoročnih/kratkoročnih akcija zahtjeva jasan naglasak ili na pozicije dugoročnih akcija ili pozicije kratkoročnih kacija. Naglasak je obično na pozicije dugoročnih kacija, iako se neki hedž fondovi umesto ovoga baziraju na pozicije kratkoročnih akcija.
Strategija dugoročnih/kratkoročnih akcija je tip investicijske strategije gdje investitor pribavlja dugoročne pozicije akcija kod kojih se očekuje rast vrijednosti i prodaje kratkoročnih akcija kod kojih se očekuje pad cijena. U pogledima foreks tržišta, strategija dugoročnih/kratkoročnih akcija je osmišljena da ograniči rizike otvorenog tržišta i dobije profit usled pada cijena kod kratkih pozicija i skoka cijena kod dugih pozicija. Sve dok bilo koja od ovih pozicija pravi više profita od druge, strategija bi trebalo da radi. Naglasak je na „bi trebalo“ jer ovo nije uvijek slučaj.
Postoje brojni problemi kada je u pitanju upravljanje fondova dugoročnih/kratkoročnih akcija. Treba identifikovati rizike portfolia, treba ih specifikovati i procijeniti prema tome, što nije lak zadatak: jer broj faktora otvorenim tržištima stalno raste, izbjegavanje rizika postaje sve teže i nepouzdanije. Da ne spominjemo činjenicu da ulovi tržišta imaju naviku da se iznenada i neočekivano mijenjaju. Postoji takođe potreba da se aktivno upravlja kratkoročnim pozicijama, posebice ukoliko nisu uspješne. Pošto ih je mnogo teže efektivno prodati, kratkoročne pozicije imaju tendenciju da mijenjaju portfolio, smanjujući ga na nepotrebne i prekomjerne (čini se beskonačne) troškove.
Menadžeri kratkoročnih/dugoročnih akcija se obično oslanjaju na fundamentalnu analizu i diskreciono trgovanje (a moguće i na tehničku analizu) kako bi pogodili koji investicijski proizvodi će pasti, obično usled toga što im je pogrješno određena cijena. Onda kada su trgovinske mogućnosti identifikovane, parovi valuta se dalje analiziraju, zajedno sa njihovom financijskom historijom i pozadinom, posebice ako se tržište smatra nerazvijenim ili nebezbjednim. Jednom kada su investicijski proizvodi izabrani, njihove pozicije se mjere i vrše se trgovanja. Jedna stvar koje menadžeri treba da budu svjesni je dugoročni/kratkoročni odnos – naime, kako bi se postarali da nema više kratkoročnih pozicija nego što je potrebno, i da je izlaganje pod kontrolom, uokviru dobro-utvrđenih granica.
Kako bi ovo ostvarili, menadžerima su potrebne jake kratkoročne prodavačke vještine. Na današnjim tržištima, nema stalnog toka otkupa, novih najava, korporacijskih događaja, promjena regulativa itd. Svaki od njih pojedinačno je potencijalna prilika za stvaranje kapitala. Osim popularnih pogleda, kratkoročno prodavanje uopšte nije kao izvršenje dugoročnih nabavki; jedno je sigurno, postoji veliki broj stvari koje mogu da krenu naopako: oni su teoretski beskonačni, dok neke prodate pozicije mogu da postanu profitabilne nakon svega. Sve ovo i mnogi drugi faktori čine da je menadžer sa jakim vještinama kratkoročne prodaje vredan kao zlato.
