Већина хеџ фондова се ослања на на тржишно-неутралне стратегије. Разлика је та што су код тржишно-неутралне стратегије и кратке и дуге позиције отприлике једнаке, са тим да се ризик позиција кратких акција ублажава кроз позиције кратких акција у сличним тржипним секторима; са друге стране, стратегија дугорочних/краткорочних акција захтева јаснан нагласак или на позиције дугорочних акција или позиције краткорочних кација. Нагласак је обично на позиције дугорочних кација, иако се неки хеџ фондови уместо овога базирају на позиције краткорочних акција.
Стратегија дугорочних/краткорочних акција је тип инвестицијске стратегије где инвеститор прибавља дугорочне позиције акција код којих се очекује раст вредности и продаје краткорочних акција код којих се очекује пад цена. У погледима форекс тржишта, стратегија дугорочних/краткорочних акција је осмишљена да ограничи ризике отвореног тржишта и добије профит услед пада цена код кратких позиција и скока цена код дугих позиција. Све док било која од ових позиција прави више профита од друге, стратегија би требало да ради. Нагласак је на „би требало“ јер ово није увек случај.
Постоје бројни проблеми када је у питању управљање фондова дугорочних/краткорочних акција. Треба идентификовати ризике портфолиа, треба их спецификовати и проценити према томе, што није лак задатак: јер број фактора отвореним тржиштима сталнор асте, избегавање ризика постаје све теже и непоузданије. Да не спомињемо чињеницу да улови тржишта имају навику да се изненада и неочекивано мењају. Постоји такође потреба да се активно управља краткорочним позиција, посебно уколико нису успешне. Пошто их је много теже ефективно продати, краткорочне позиције имају тенденцију да мењају портфолио, смањујући га на непотребне и прекомерне (чини се бесконачне) трошкове.
Менаџери краткорочних/дугорочних акција се обично ослањају на фундаменталну анализу и дискреционо трговање (а могуће и на техничку анализу) како би погодили који инвестицијски производи ће пасти, обично услед тога што им је погрешно одређена цена. Онда када су трговинске могућности идентификоване, парови валута се даље анализирају, заједно са њиховом финансијском историјом и позадином, посебно ако се тржиште сматра неразвијеним или небезбедним. Једном када су инвестицијски производи изабрани, њихове позиције се мере и врше се трговања. Једна ствар које менаџери треба да буду свесни је дугорочни/краткорочни однос – наиме, како би се постарали да нема више краткорочних позиција него што је потребно, и да је излагање под контролом, уоквиру добро-утврђених граница.
Како би ово остварили, менаџерима су потребне јаке краткорочне продавачке вештине. На данашњим тржиштима, нема сталног тока откупа, нових најава, корпорацијских догађаја, промена регулатива итд. Сваки од њих појединачно је потенцијална прилика за стварање капитала. Осим популарних погледа, краткорочно продавање уопште није као извршење дугорочних набавки; једно је сигурно, постоји велики број ствари које могу да крену наопако: они су теоретски бесконачни, док неке продате позицције могу да постану профитабилне након свега. Све ово и многи други фактори чине да је менаџер са јаким вештинама краткорочне продаје вредан као злато.