Златни стандард и декретна валута

goldfalling

Не тако давно, било је време када је већина људи знала разлику између златног стандарда и декретних валута без обзира да ли су били студенти економије који су присуствовали часовима историје или људи толико стари да су тај део историје сами доживели и да је то јако остало у њиховом сећању. Међутим, сваког пута када је велика криза или велико тектонско померање финансијских тржишта, неки аналитичари скидају прашину са својих историјских уџбеника и почињу да причају о чињеници да је сама валута некада нешто значила. Тада, норма је био златни стандард.

Историја

Златни стандард
Златни стандард

До првог светског рата, већина земаља је спроводила златни стандард; то је значило да су валутне јединице и злато могли бити слободно размењивани по фиксном курсу. Док је ово омогућило повећану економску сигурност као и поптуно формализоване стопе размене по први пут у људској историји, још увек еје било довољно злата у трезорима држава да се покрије свака појеиначна новчаница, новчић или рачун који је издат. Конвепт је формализован у 17. веку, али не све до 1821. док га једна држава није формално усвојила (то је била Велика Британија). Када је избио Велики рат, свим великим силама су биле потребне огромне количине новца да покрију трошкове, тако да је златни стандард суспендован. Након рата, уместо поновног увођења истог, већина влада је одлучила да се уместо тога пребаци на декретну валуту. Док је златни стандард имао своја ограничења, његова Ахилова пета је изложена свету: био је превише ригидан да издржи притисак модерних тржишта. Доживео је кратак повратак у САД монетарној политици након Другог светског рата, али је напуштен под Никсоновом администрацијом.

Данас

Декретне валуте су норма у модерним технологијама. Оне немају вредност у стварним предметима, или ван потражња/понуда односа на отвореном тржишту. Њене вредности су базиране на доброј вољи – све док људи верују да вреди нешто, они ће је користити. Кад ово није више случај, декретна валута неће бити вредна папира на коме је одштампана услед хиперинфлације која ће настати. У поређењу са златним стандардом, овај систем је практичнији, али је поузданост још увек главни проблем. Ово је разлог зашто се многи трговци окрећу робама него ли тврдој валути када је штедња у питању. Еђутим, већ су успеле да победе званични златни стандард у смислу трајности, такве какве јесу. Док ово земље чини мање одговорним у фискалном смислу, декретна валута им даје више маневарског простора да се баве било којим економским питањима него икада пре.

Закључак

Рестриктивна природа златног стандарда се показала као његов највећи непријатељ. Чак и тада, над његовом сигурношћу и штедљивосшћу које је охрабривао се и данас жали од стране економиста и историчара. Повратак златног стандарда, колико ког немогућ, не може да се изгласа унапред. Упркос својој свеприсутности, чињеница да декретна валута нема унутрашњу вредност је највећа слабост и могућ узрок њене пропасти – уколико се икада догоди. То ће само време показати.