Уопштено говорећи, форвард угвор је основни тип деривативног уговора који постоји, а његово разумевање је од суштинске важности за све не који су вољни да направе име у финансијским уговорима. Док форвард уговори генерално нису доступни за ширу јавност, фјучерс уговори јесу, и они нуде исте принципе деловања и правно су обавезујући, али у стриктно стандардизованој форми. У сваком случају, уговори опција и свап уговори раде на истим принципима, али су они много комплекснији за разумевање. Ово је разлга зашто су форвард уговори први корак у разумевању дериватива и то на било ком тржишу.
Шта форвард уговоре чини посебним?
Па, осим саме величине и ексклузивне природе, форвард уговори су мање регулисани од опција и много мање од фјучерса; ово је ретко када проблем, јер укључене стране су често упознате једна са другом и са самим бројем пословних подухвата, тако да је мала вероватноћа да ће с енеко повући из фоврарда без обзира колико…непријатни они могу постати и без угрожавања безброј будућих послобних подухвата и уништавања репутације које ће трајати деценијама. У неким случајевима, репутација може бити важнија од правних последица. Форвард уговори су такође најмање тарнспарентан тип финансијских уговора на тржишту. Мањак регулативе се чини да ради у корист свих страна. Али опет, тешко да постоји одговарајући ризик, што не може бити речено за друге деривативе. На крају, фјучерс уговори су јединствени сами по себи, направљени да одговарају интересима својих одговарајућих страна, док фјучерси, свапови и опције имају тенденцију да буду много више једнострани када се упореде.
Дакле, форвард уговори су савршени?
Наравно да не. Све што мож некада поћи по злу са фјучерсима, опцијама и сваповима може да пође по злу и са форвард уговорима, такође. Заправо, цела ствар је базирана на репутацији и здравом разуму него ли на стварним законима и прописима. Укључени играчи су толико моћни да ће било ко имати великих проблема да нађе неки суд или регулаторно тело које ће заиста остати независно по овим питањима, док ће задржати могућност да спроведе своје одлуке. Уколико једна од највећих банака на свету, или громна корпорација са стотинама хиљада запослних у неколико различитих земаља, изабере да избегне уговор, ко може да их натера да се самостално подвргну нечему? Заправо, већина кршења уговора, када се десе, се дискретно решавају и то компромисом, пре него ли одлукама суда или арбитражом. Губици који су резултат лоших услова могу бити невероватни, ићи чак до тачке где једна од укључених страна може да израчуна да ће бег из уговора бити жељено решење, упркос што ће репутација платити цену. Заправо, пошто се већина ових тела сматра „превеликим да би пали“ они ретко када морају да брину о моменталним последицама својих радњи, а оне могу бити веома тешке – не за њих, наравно, али за земље које их подржавају. Видите, када страна у форвард уговору изабере да изађе из уговора, неко мора да послужи као пример или све пропада.